Eej evo mene opet na srpskom. Hvala puno svima na predivnim i izuzetno iskrenim komentarima na proslom postu. Ja ako sta cijenim jeste iskrenost i hrabrost od drugih ljudi. Jer sam i sama takva iskrena i hrabra. Ne pametna ne bistra samo hrabra. Samo se drzim svog stava i ne dam da mi ga iko pokori. Dosta sam bila buba iz Franca Kafke, vise to ne zelim. Nece me niko gazit. Ali ne treba ni ja nikoga da gazim. Niti ikoga da ponizivam. Niko nije to zasluzio. Kao sto nisam ni ja zasluzila da se neko igra ili posprdava sa mojim osjecanjima. Bilo kakvim. To jednostavno nije u redu. I sad bolne tacke. Svi ih imamo. I ONE SE NE DIRAJU. Nikad niti bilo zbog cega. Bolne tacke su licno tvoje i ne mora niko ista da ti govori o njima. Imam ja svoju i to vrlo bolnu, necu spominjati koja je ne moraju svi da znaju. Eto majko vidis da te slusam, ne moraju bas svi sve da znaju o meni. Niti ja sve da znam o svima, sto nije moja stvar nije. I u to se ne treba dirati. Niti neko meni niti ja ikome. MORAM DA NAUCIM DA CUTIM MORAM. Razgovor je spona medju ljudima mozda i jedina. Ali ne mora se sa svakim o svemu razgovarati. Mora sa roditeljima i roditeljima jedino. Sa ostalima ne. Niko ne zasluzuje da mu se otvoris to kraja. Pa bilo to tvoja srodna dusa, prijatelj, clan porodice. Bilo ko. Nikome se ne smije davati na tacni. Zato od sada ja cutim. Dok me neko nesto ne pita, necu vise pricati. Tudji zivot nije moja stvar. Mene ni moj zivot ne zanima a kamoli tudji. Ja sam potpuno oladjena od svega. I sve shvatam lagano i olako. JEDINO AKO MI SE NE DIRA U BOLNU TACKU. E tada mi se pazi. Onaj stav oko za oko, zub za zub ne valja. Treba se drzati onoga iz Biblije, ko tebe kamenom ti njega hlebom. Eto toliko. Ovaj ne posvjecujem nikome, nego samoj sebi. Za podsjetnik da se nekad mora cutati.